Poruka: #1

Instalacija Ubuntija 7.4 fyesti

Od jednog početnika za nove početnike. Pre dva meseca sam krenuo da vidim šta je to Linux. I evo već samo posle dva meseca deinstalirao sam windowsXP sa mojih računara. To ne znači da i vi treba da uradite istu stvar.
Ja sam za Linux odvojio poseban računar koji se može kupiti za tridesetak evra. Radi se o pentijumuII, ram 196MB, procesor 450MHz, hard 9,1 GB.
Postoji internet veza preko mrežne kartice (adsl)
Na ovom računaru sam instalirao samo Ubunti 7.4
U BIOS-u je podešeno da se računar pri uključivanju prvo butuje sa cdroma.
Ceo tekst je za ovaj konkretan slučaj.
Zašto?
Pa moje je iskustvo da svaki apsolutni početnik treba da postupi ovako i ko me posluša izbeći će sate i sate ponovnih instalacija. Jer krenuti odmah na širokom frontu,znači da stvari postaju samo nejasnije i može se javiti ono: ''ma koj moj će mi ovo.''.
Ko sprovede ovo uputstvo dobiće sledeće:
Ubuntu 7.4 na svom računaru.
Svoj Live DVD sa koga će moći da za par minuta vrati ovu instalaciju kada nešto zezne dok uči.
Svoj DVD sa programima te će ih vratiti za par minuta.
Šta je potrebno pored računara sa DVD rezačem, pa još instalacioni dvd disk sa Ubuntu 7.4 Live CD
Pa krećemo:

(napomena: ako vas ne mrzi prvo skinite sa interneta alat: GParted Live CD iso. Narežite svoj iso CD sa ovim alatom. Prežalite 40 dinara troška jer alat je veličine par desetina MB a CD ima 700MB.
Ubacite alat u svoj dvd uređaj, restartujte računar i kada se otvori slika ovog alata, lupite po ->Enter. pa to ->Enter ponovite dok ne dođete do ekrana gde je prikazan meni alata.
Označite pariciju ili hard ako ima samo jedna particija, pa gore u meniju ->Delete
Ponovite brisanje još jednom. Onda lepo isključite računar pa na posao iz teksta koji sledi. Ako niste ovo uradili onda odmah krenite na tekst ispod).

Stavite instalacioni dvd sa Ubuntijem u dvd uređaj.
Isključite računar.
Ponovo uključite računar.
Kada se pojavi meni za instalaciju Ubuntija:
prvo -> taster F2 pa izaberite hrvatski jezik jer srpskog na žalost nema. Naši eksperti smatraju da su
jako obrazovani kada insistiraju korišćenje isključivo engleskog zbora.
onda po tasteru ->Enter, pa opet po ->Enter

(napomena: nema razloga da kada se otvorio početni meni da nije ozmačena prva stavka: Instalacija.
ipak obratite pažnju i da bude na ovoj prvoj stavci.)

Prvo vidite podizanje ''Linux kernela'', kratko traje i ne boli ništa.
Zatim jedan narandžasti segment trči po ekranu ''levo-desno'', pustite ga i gledajte.par minuta
I ništa ne dirajte dok vam se ne otvori Ubuntu na ekranu, sa menijima i panelima. Pored ostalog na desktopu će biti i ikona harda sa imenom ''Install''.
-> 2x LT miša po toj ikonici ''Install''
Ako ste uspeli pojavljuje se kruk tačaka koje negde trće.
Otvoriće se dijalog: Instalacija
-> odmah po Forward i otvoriće se ekran: Gde ste? izaberite iz padajućeg menija ''Belgrade''
pa ponovo po ->Forward i otvoriće se dijalog: Pripremi prostor na disku
čekate da se pokrene program za formatiranje hard diska (izradu željenih particija)

(napomena: kao početniku svi će vam reći da odaberete neku automatsku varijantu. ja vam kažem da baš odaberete ''ručno'', jer nije teško i naučićete najviše. Drugo:nema priče o nikakvim teorijama, radite kako piše a usput sami zaključujte a sve će vam biti mnogo jasno kada posle instalacije čitate forume i dokumentaciju, itd.)

Znači, otvorio vam se ekran na kome birate opciju: ''Ručno'' tako što potvrdite kružić pored iste.
pa onda po ->Forward
Pojavljuje se spisak hardova i particija na tom vašem računaru.
Diskovi su obeleženi sa: sda, sdb.a praticije diska sda: sa sda1, sd2, sd3. a diska sdb: sa sdb1, sdb2.
ili će biti: diskovi označeni sa hda, hdb a particije sa hda1, hda2 itd.
imaćete i informaciju koji se fajl sistem nalazi na kom hardu i particiji. To je ono (NTFS, FAT32, ext3)
Ako imate jedan hard, na spisku će biti samo taj hard te označite njega.
Ako na spisku ima više harda, označite onaj na kome želite da instalirate Ubuntu 7.4.
ovo sam onako uzgred, nastavljam za uslove koje sam naveo na početku.
Kod mene se na spisku pojavio: sda sa particijama: sda1, sda2 i sda3.
->LT miša označim prvu particiju sda1 pa dole u meniju: Delete partition
->LT miša označim drugu particiju sda2 pa dole u meniju: Delete partition
->LT miša označim sda3 pa dole u meniju: Delete partition
I dobio na ekranu sledeću poruku:
sda
free space 9100MB

idemo dalje: ->LT miša označim ovo ''free space''
pa dole u meniju ->LT miša po New partition
otvara se prozor: Create partition
treba da je označen kružić pored reči: Primary. Ako nije, označite ga.
u polje: New partition size in megabytes, upišite: 4000

(napomena: ovo je za ovaj hard od 9GB. ako je vaš naprimer 20000MB upišite ovde 7000, ako je 60000MB upišite naprimer 15000, itd. Sve zavisi kakav odnos imate prema filozofiji korišćewa računara. Ako patite od toga da imate programe i programe, ako igrate igrice, volime 3D i ostalo onda ova particija može da vam bude i do 20GB. Ako ste onaj ozbiqan korisnik sasvim je dovoljna particija od maksimalnih 5 do 6GB. Na vama je da odaberete. Samo da znate da zbir veličina ovih 3 particija koje ćemo napraviti ne može preći veličinu samog harda).

Poruka: #2

nastavak 2:

u polje: Use as izaberite iz padajućeg menija: ''ext3'' (bez obzira na vaš disk i veličinu particije)
u polje: Mount point upišite: / (da, samo ovu kosu crtu, ali ne onu vindouzovu u kontra smeru)
i sada po -> OK Ovim smo postavili parametre osnovne, root particije u tabeli partitionisanja.

idemo dalje: ->LT miša označim ovo ''free space''
pa dole u meniju ->LT miša po New partition
otvara se prozor: Create partition
u polje: New partition size in megabytes, upišite: 384

(napomena:gore u početnim parametrima sam saopštio da ova mašina ima ram od 192MB. Ovaj broj od 384 je dva puta veći od tog rama. Znači ovo što smo odredili je tkz dopunska virtualna ram memorija koja ustvari zauzima deo prostora na hardu ali je sistem koristi kao ram kada onaj stvarni ram bude u celosti zauzet procesima u računaru.Znači: ovu veličinu odredite da bude 2xvaš ram na vašem računaru. Ako na računaru imate 1GB i više ram memorije dovoljno je da i ova cifra virtualne bude kolika je i stvarna ram memorija. Ako verujte poslušajte ili uradite po svom nahođenju)

u polje: Use as izaberite iz padajućeg menija: swap, eto sada znate da je ta dodatna ustvari famozni ''swap''
idemo dalje: ->LT miša označim ovo ''free space''
pa dole u meniju ->LT miša po New partition
otvara se prozor: Create partition
treba da je označen kružić pored reči: Primary. Ako nije, označite ga.
u polje: New partition size in megabytes, ostavite broj koji stoji, ne upisujte ništa.
u polje: Use as izaberite iz menija padajućeg: ext3
u polje. Mount point upišite: /home
pa opet ->OK (najteža radnja je prošla, vidite ne boli i nije teško)
ovim ste napravili tabelu partitionisanja pa sada po ->Forward
kada se otvori sledći ekran, ništa ne unosite već odmah po ->Forward
Otvara se dijalog: Ko ste vi? Ovde vaša mašta dolazi do izražaja, ili sujeta, kako hoćete.
u polje: Koje je vaše ime, upišite šta želite
u polje: Koje je vaše ime, ostavite predlog koji vidite ili izmenite po želji. Ali ovo je ime pod kojim
ćete se prvi put prijaviti za rad na instalisanom sistemu. radi kasnijeg razumevanja, uzmimo
da ste tu stavili: visoka
u polje: odaberite lozinku kako bi ste osigurali svoj korisnički račun, unesite lozinku po svom nahođenju. Moja preporuka: neka bude najmanje 12 karaktera (ja inače ne koristim manje od 16), i neka budu pomešana mala i velika slova sa brojevima i znacima interpunkcije.
pa evo primer: gaRg.34.QWsetup
Lozinku unosite u dva polja, ponavljate je jer sistem to zahteva. Ako ste pogrešno uneli po drugi put (a može i da je prvi put, to ne vidite jer ne prikazuje ono što kucate) dobićete zahtev da ponovite unošenje vaše lozinke. zapišite obavezno ovu lozinku kao i korisničko ime.
u polje: ime računara, ostavite ono što stoji ili dodajte šta želite (volim te, mrzim te.)
pa po ->Forward
Pojaviće se ekran: Spreman za instalaciju
aktivirajte ->Install
pustite da računar radi, radi, i ova večnost je naprimer započela u 22.35 časova, nekog dana.
videćete kako sada sistem sam sa interneta preuzima paket za hrvatski jezik.
zatim ako gledate videćete natpise: Postavljam hardver, Tražim sklopove, Učitavam modul, itd.
Ništa ne dirajte dok vam na ekranu ne iskoći meni: Instalacija potpuna
Imate dve mogućnosti, odaberite: ->Odmah ponovo pokreni računar ovo je bilo u 23.18 časova, ne bojte se, istog dana.
Ovo vreme je jako kraće kod jače mašine i čistog diska, što nije ovde slučaj.
čekajte dok sistem sam ne izbaci instalacioni disk iz dvd uređaja.
kada izbaci, sklonite instlacioni disk pa po ->Enter
Sistem se restartuje. Budite strpljivi, ništa ne radite dok se ne pojavi meni za prijavu na sistem.
Ukucate korisničko ime koje ste u instalaciji zadali: ja sam upisao: visoka pa ->Enter
Zatim upišite lozinku koju ste zadali u toku instalacije, pa opet to čuveno ->Enter
I pustite da se Ubuntu podigne, ne sa Live CD, već ovog puta sa vašeg tvrdog harda.
Ponoviće će se onaj ekran koji ste videli kada se podigao instalacioni disk ali bez one ikone harda sa natpisom ''Install''.
I u gornjem uglu ekrana svetleće jedna naranđasta ikonica kvadratnog oblika.
Tekst koji iskoći za trenutak isključite tako što pritisnite crveni ''x'' na tekstu.
odaberite u meniju na vrhu ekrana: ->Sastav->Administracija ->Softver repozitorijumi
otvara se dijalog: Softver repozitorijumi, i ovo se desilo u 23.32 č tog istog dana.
U : Preuzimanje sa, odaberite: Other pa onda ->Francuska
zatim ->Select Best Server
sačekajte da sistem automatski izvrši test servera sa koga ćete automatski preuzimati ''package'' ili po naški ''zakrpe'' rupa.
izaberite potom: ''mirror.swich.ch'' ako vam sam sistem to predloži, u svakom slučaju za sada ostavite predlog sistema.
pa po -> Choose Server i u polju gde stoji server za pruzimanje zakrpa stajaće:
http://mirror.switch itd
ili onaj koji ste vi odabrali, ako baš tako hoćete.
sada po -> Zatvori i javiće se dijalog: Informacije o repozitoriju su prestare
zato vi po -> Osveži i ugledaćete: Preuzimam informacije o paketima (ovog trenutka ih je bilo 32)
Pustite da sistem skine ta osvežewa i prozor će sam nestati. nestao u 23.46 čas istog dana.
Sada izaberite: ->Sastav->Administracija -> Upravitelj nadogradnje
pojaviće se dijalog sa zakrpama koje treba da preuzmete. Biće ih preko 100. Niđta ne selektujte, samo
po -> Instaliraj nadogradnje i ovo je krenulo u 23.47 č istog dana

Poruka: #3

nastavak 3:

Da bi mogli da pratiote napredovanje ovog sporog procesa, po ->Prikaži napredovanje pojedinih paketa i otvara se dijalog gde to možete pratiti. mada vam ja predlažem da prošetate malo.
proces je završen u 01.46 sledećeg dana.trajaloskoro 2 sata.
Restartujte računar.
Sa ovim smo završili instalaciju osnovnog OS Ubunti sa svim zakrpama-dopunama koje su izašle.
Odabrali smo server sa koga će sistem automatski preuzimati nove zakrpe.
Za sada nam je osnovni jezik hrvatski kao i raspored tastature.
Za dan ili dva postaviću ovde nastavak.
Ako je neko bio nestrpljiv pa pre nastavka stigao dovde ne dirajte ništa dalje ako ne znate šta radite, ili dirajte pa ćete ponoviti sve ovo.
Ako niko ne iskoristi ovo uputstvo biću ''razočaran'', ako jedan ljud iskoristi isto biću zadovoljan, a ako kojim slučajem dva ljuda iskoriste biću prezadovoljan.
Zdravo do sutra.

Računar je uključen, vaš Ubunti podignut.
pretpostavimo da imate štampač.
->Sastav ->Pisači i otvoriće se dijalog sa slikom štampača.
2x LT po toj ikoni štampača. i videćete prozorče u kojem piše: ćitam bazu pisača, pametan dečko.
Ako pronađe vaš štampač u bazi podataka (a hoće najverovatnije) pojaviće se prozor:
Korak 1 do 3. Postavke printera
Označite dužu poruku o vašem štampaču pa ->napred i prvi korak gotov.
videćete da je već označen vaš štampač pa samo na ->primeni i gotov drugi korak.
U dijalogu Pisači javlja se nova ikona štampača sa imenom vašeg uređaja. Označite je LT mišema pa zatvorite prozor. štampač je spreman za rad. proverićemo kasnije.
sada pažljivo i molim ne šetajte mišem po tekstu koji će biti prikazan.
->Programi->Pomagala -> Terminal i LT miša prevucite ikonicu na panel ili desktop.
->LT miša po toj ikonici Terminal
otvoriće se isti, ugledaćete vaše ime i direktorijum u kome se nalazite a onda kursor koji treperi.
sada upišite sledeće u terminal: cat /etc/apt/sources.list pa ->Enter (i više neću ponavljati ovo enter)
Taj tekst što vidite je podatak sa kojih sve servera vaš sistem može da skida pakete softvera. To je spisak na kraju ovog teksta i to redovi ispred kojih nema tarabe (#).
Ako hoćete da onemogućite korišćenje servera samo na početku tog reda ukucate ovu tarabu: #
Normalno ništa sada ne radite. Samo napominjem da polako učimo. Ovde možemo i upisati adresu nekog servera koga nema u ovom tekstu. jednostavno na kraju ukucamo adresu tog servera.
ovo ne možete da uradite sada, zeznuli ste se ako ste bili ''nedisciplinovani''.
Znači: ''cat'' je samo komanda pomoću koje pregledate sadržaj nekog fajla.
sada u terminal ukucajte: gksudo gedit /etc/apt/sources.list pa Enter
I ponovo se otvorio isti tekst. Ali sada stvarno ne dirajte ništa jer se ovaj tekst može menjati, dodavati, brisati itd. Znači može se uređivati. (''savremenici'' vole da kažu - editovati).
Sada LT miša po ->Datoteka u meniju terminala. pa na ->Ispis u otvorenom meniju
U otvorenom meniju potvrdite vaš štampač pa na -> Ispis
jednim udarcem ubismo dve muve. Proverismo da štampač stvarno radi i imate odštampan sources.list za vašu dokumentaciju.
zatvorite sada sve prozore na krstiće.
Upoznali ste ''gedit''. To je tekstualni uređivač za GNOME okruženje koje mi imamo na računaru. Pandam na KDE okruženju je ''kwrite''.

sada: ->Sastav ->Administracija ->Synaptic upravitelj paketa i prevucite ovu ikonicu na panel ili desktop.
pa -> LT po Synaptik ikonici
Unesite svoju lozinku i sačekajte da se otvori meni. proćitajte uputstvo pa na ->Zatvori
sada je ovaj Synaptic spreman da ga upotrebite po prvi put. Da instalirate softver.

Poruka: #4

nastavak 4:

u polje: Traži upišite: scanbuttond pa ->Enter i sačekajte da vam prikaže ovaj paket.
->LT po kockici pored imena paketa pa u meniju koji se otvori ->Označi za instalaciju
zatim na ->Primeni pa u otvoreni novi prozor opet na ->Primeni
Sistem preuzima paket sa servera i instalira ga na vaš računar.
kada završi instalaciju označite Lz ->Zatvori
Sačekajte i Synaptic je spreman za dalju instalaciju ili njegovo zatvaranje.
sada u levom gornjem uglu označite LT ->Osveži i pustite da se spisak u vašem synaptiku osveži najnovijim podacima sa servera.
kada završi osvežavanje zatvorite Synaptic.
otvorite Terminal, pa u njega kucajte:
sudo aptitude install scanbuttond pa čuveno Enter
unesi lozinku pa enter pa kucaj dalje u terminal:
scanbuttond -r 1000000
scanimage -L
scanimage -T
zatvorite terminal
sada ->Sastav ->Administracija ->Korisnici i grupe pa prevucite ikonicu na desktop pa aktivirajte ovu aplikaciju da se otvori.
kada se otvori videćete dva korisnika: root i visoka odnosno vas.
Označite korisnika visoka odnosno vaše korisničko ime.
tada se omogućava dugme Svojstva sa desne strane te ga označite LT miša.
Zatim otvorite karticu: User privileges
Interesuje nas da li je potvrđena kockica pored grupe ''sccaners''. jeste ali ako slučajno nije potvrdite.
Sada dole po -> U redu a onda -> Zatvori
stavite sliku u vaš skener.
->Programi ->Grafika -> Xsane prenesite ikonicu na desktop. Pa otvorite program Xsane.
na prozoru gde je ispisano krupnim slovima: X-S-A-N-E aktivirajte -> Dobavi pregled
Vaš skener će prikazati sliku koju ste stavili.
sada -> Skeniraj na drugom prozoru, pronađite to, ajd nešto sami uradite, ma šalim se.
I vaša prva skenirana fotografija je tu. Zatvoritr program ''xsane'' a sliku zapamtite ili odbacite, po vašem nahođenju.
Deo treći:

Idemo dalje.
-> otvorite Synaptic
Pa na već objašnjen način izvršite izbor preko polja ''Traži'' sledećih paketa:
k3b pa kada prikaže pakete odaberite za instalaciju: k3b, k3b-i18n, libk3b2, libk3b2-mp3, libk3b-dev, zatim preko polja ''Traži'' označite pakete: libaris1-mpeglib, pa kada u polje tražu ukucate: akode-dbg označite za instalaciju pakete: libxine-extracodecs.
U polje ''Traži'' dalje unesite: amorok. za instalaciju označite: amarok, amarok-engines, amarok-xine.
U polje za ''Traži'' upišite: aptoncd. Označite ga za instalaciju.
U polje ''Traži'' upišite: bootcd pa označite za instalaciju: bootcd, bootcd-hpp. videćete da će sam označiti i bootcd 386
sada sve ove pakete instalirajte: -> Primeni ->Primeni
kada se završi instalacija programa isključite Synaptic.
pronađite u menijima ove instalirane programe i njihove ikonice prevucite na desktop.
Nemojte tražite bootcd jer nećete ga pronaći. za sada neka bude tako.
sada otvorite ''Terminal'' da malo upoznate fajl sistem i podatke o vašem OS Ubunti.
u terminal ukucajte: ls / i dobićete sadržaj korenog direktorijuma /
lsb_release -a i videćete podatke o vašem kernelu i grubu
pwd i dobićete mesto gde se nalazite (/home/visoka)
cd /usr/bin i sada ste u ovom direktorijumu
cd i vratićete se u osnovni direktorijum /home/visoka
dpkg -l i imate spisak svih zvaničnih paketa za Ubunti
dpkg --get-selections i dobićete spisak instalisanih paketa na vaš računar
sudo fdisk -l i videćete kako je vaš hard organizovan po particijama
sudo df -Th i vidite zauzetost vaših particija.
cat /etc/fstab i vidite mauntovane uređaje
Dosta o voim komandama, ovo je samo primer a vi pronalazite dalje.
sada da podesimo još jezika na našem sistemu jer imamo samo onaj koji smo koristili prilikom instalacije.
->Sastav ->Postavke -> Tastatura i u otvoreni meni otvorite LT karticu ->Rasporedi
Vidi se samo raspored ''croatia''.
LT aktiviraj opciju ->Dodaj -> pa pronađi i potvrdi Serbio i Montenegro pa -> U redu
ponovi postupak pa izaberi US.English pa -> U redu
->Zatrvori
idemo ponovo: ->Sastav ->Administracija ->Podrška za jezike
sačekajte da pametni ''dečko'' pronađe pakete za podršku jezika. kada izbaci poruku ''Instaliraj'' vi lupite LT miša po ''Instaliraj''. I on će preuzeti 6 paketa za otprilike 8 minuta.
sada ponovo u prozoru: Podrška za jezike pronađite i štiklirajte: Serbian. pa ->Primeni ->U redu
opet pametni vrši preuzimanje oko 6 minuta. kada završi vi po ->U redu
Sada DT miša na slobodni prostor panela (nemojte po nekoj ikonici) i u meniju koji se otvori ->Dodaj na ploču
pronađite ikonicu: Pokazatelj tastature, označite je LT miša a onda potvrdite polje ->Dodaj pa ->Zatvori. sada imate i izbor jezika na panelu. To bi bilo to.
Stavite jedan cd sa muzikom u formatu mp3 u vaš cd uređaj.
otvorite program ->Amarok ->Dalje ->Dalje ->Dalje ->Završi
LT miša jednu numeru sa CD prenesite u Amarok (u veliko belo polje).
Dole u meniju tastera po ->dugmetu za play i čujete reprodukciju pesme. Ako ne čujete pojačajte jačinu zvuka, imate ikonicu u vrhu panela. Znači radi, pa mora da radi ako ste pratili uputstvo.
-> DT miša na ikonicu CD pa na ->Eject i izvadite cd iz uređaja.
Još jedna sitnica.
-> ikonicu koverte na gornjem panelu pored ikonice globusa
kada se otvori prozor po ->Napred pa u polje: Adresa pošte unesite svoju imejl adresu, kao nešto u obliku: korisničko ime@provajder. sada ->Napred pa otvorite listu tipa poslužitelja. Odaberite: POP
U polje server upišite naziv servera vašeg provajdera, za telekom je to: mail.nadlanu.com
pa opet ->Napred pa u polje server unesite ime smtp servera provajdera, za telekom to je opet: mail.nadlanu.com
Polje: ''Poslužitelj zahteva autentifikaciju'' obavezno da je potvrđeno. pa ->Napred ->Napred
odaberi Evropa-Beograd pa ->napred ->Primeni i dobićete prvu poštu.
Eto završismo drugi deo. za dan dva biće treći. Do tada ne pokvarite vašu instlaciju.

Poruka: #5

Prijatelji totalni početnici evo ovog završnog dela od početnika:

Završetak

Zaboravili smo još jednu dobru i potrebnu aplikaciju da instaliramo. To je gxine.
Iskoristimo još jednom Synaptic. Instalirajte gxine i pozvali ste potrebne pakete ako pri instalaciji dobijete izveštaj da će se instalirati 27 paketa. Takođe instalirajte obavezno Gstreamer extra plugins. kada prvi put pokrenete gxine ako ga niste instalirali pitaće vas sam sistem da li da to uradi. Potvrdite i biće instaliran. probajte dvd sa muzikom i slikom i gxine mora da radi.

Pravljenje Live cd instaliranog sistema na našem računaru

APTonCD smo već instalirali i imamo njegovu ikonicu na desktopu.
Sada ćemo da iskoristimo ovaj alat da napravimo na CD-u kopiju našeg /var/cache/apt/archives.
Pratite korake i mora da bude uspešan rad. Pošto sam prakitčno proverio znači da je postupak ispravan. Kada sam uništio ovu archivu pravljenjem Live CD-a obnovio sam je za tri minuta upotrebom CD-a koji je napravljen sa aptoncd-om.
Zato samo pratite korake i ne brinite, iako ovo radimo po prvi put.
Prvo otvorite Terminal.
ukucajte komandu: ls -l /var/cache/apt/archives
Dobijate izveštaj o sadržaju ove arhive. kao što vidite to je arhiva .deb baketa programa koje smo instalirali na naš računar. Šta je /var direktorijum? Ukratko:
/var : Direktorijum gde se smeštaju podaci koji se tokom rada računara stalno menjaju. Pored ove arhive u direktorijumu možete pronaći podatke za sve procese koji su registrovani u toku pripreme ili izvršavanja nekog zadatka, i to se stalno menja. Pored ovih podataka u direktorijumu se nalaze i mnogi konfiguracijski fajlovi. NJih povremeno i treba pregledavati. U /var/log možete videti sva logovanja u vaš sistem, u /var/spol su svi podaci potrebni za rad imejla, štampača itd.

Rekli smo ali da se podsetim, upotrebom bootcd dolazi do uništavanja direktorijuma /tmp i /var/cache/apt/archives. ovaj prvi nas ne interesuje ali drugi moramo pre upotrebe bootcd da sačuvamo na sigurno mesto.
Ako ste radili samo što napisasmo ova arhiva je veličine oko 270 MB. Znači dovoljan nam je jedan cd na kome ćemo smestiti ovu arhivu u iso zapisu. Spremite prazan i nov cd.

->LT miša otvorite aptoncd čiju ikonu imate na desktopu (samo da podsetim).
otvara se meni sa dva prozora: ''Create'' i ''Restore''
Prvo označite prozor ''Create'' (jer kreiramo) a onda ispod ->LT po Create APTonCD
I pred vama se otvara dijalog sa spiskom instaliranih programa i vidite da su štiklirane sve kockice pored imena paketa (normalno, ima programa i na drugim mestima ali nas interesuju samo oni u /var/cache/apt/archives).
obratite sada pažnju na: Destination folder: visoka (kod vas će umesto visoka stajati vaš home)
ostavite to i kada napravimo sliku direktorijuma /var/cache/apt/archives ona će se nalaziti u /home/visoka (odnosno neko vaše ime).
sada obratite pažnju na dnu dijaloga gde imate ''Options''
->LT miše po tom dugmetu Options
otvara se meni sa sledećim opcijama:
Create meta-package: ova opcija da bude štiklirana
Auto-select dependencies: opcija da bude štiklirana
Insert old vergions: da ostane ne štiklirana
medium type: ovde vršimo vrstu diska na kome ćemo narezati sliku. Pošto je tačna veličina naše
slike 266,8 MB izabraćemo opciju ''CD''. Čisto sumnjam da je i kod vas ova veličina jer
ste verovatno još nešto instalirali od paketa.
File name: ovde imenujete ''sliku'' koju će te narezati. ja sam stavio: ubunti-aptoncd-var.archives.
Slobodno stavite šta kod želite, šta vama najviše odgovara.
-> u dnu aktivirajte LT miša dugme ''U redu''

Poruka: #6

Alat vrši izradu iso slike i smešta je u /home/visoka. Kada završi sa izradom ove slike pojaviće se prozor i vi ''lupite'' po opciji ''NE''. (ovo da bi smo upotrebili jedan program i tako dobili uvod u još jednu aplikaciju koju imate na vašem računaru).
Sada otvorite vaš /home/visoka i videćete u njemu nov dokument. To je ta spremljena ''slika' za narezivanje. ->DT miša pa ''Osobine'' i pogledajte podatke o ''slici''.
sada onaj novi spremljeni CD ubacite u cd/dvdrom. otvoriće se ''slika'' sa tri mogučnosti. nećemo ni jednu, zatvorite prozor na onom ''x'' u vrhu.
->LT miša pozovite k3b sa ikonice na desktopu.
otvara se meni programa k3b.
Od šest mogućnosti ->LT miša izaberemo ''Burn CD image.''
U vrhu imate: Image to Burn
pritiskom na fasciklicu pored prozora ispod ovog teksta pojaviće se lista sa tri stavke: Desktop, Examples i ubunti-aptoncd-var.archives. Umesto ovog ubunti-aptoncd-var.archives stajaće ime koje ste vi zadali. Sa ove liste odaberite ovu našu ''sliku'': ubunti-aptoncd-var.archives
-> OK
kada ste ovo odradili oživela je funkcija ''Start'' u dnu našeg lista ''Burn CD image''
Pošto je oživelo onda ->LT miša po ''Start''
otvara se meni mogućnosti a vi odaberite: ''Default Settings''.
Pratite proces narezivanja. Ništa ne dirajte dok sam uređaj ne izbaci narezani CD a iz zvučnika čujete neku muziku. Izvadite narezani CD i onim flomasterom napišite oznaku.
zatvorite k3b. Imamo narezanu našu arhivu.

Na ovom forumu ljudi od struke su dali šire uputstvo za APTonCD te to pogledajte jer nam ovaj alat omogućava mnogo toga. Pored pomenute arhive možete narezati sebi programa koliko vam drago, možete narezati čitave ''magacine'' sa servera ubuntija itd.

Pravljenje vlastitog Live Cd sistema koji imamo na računaru:

Prvo: mi smo već izvršili instalaciju programa bootcd ali pošto ona nije ispravna nemojte da pokušavate sa istom jer sam pokušavao.
Zato odmah idemo da ponovo instaliramo ovaj program ali preko terminala.
u Terminal kucajte: wget http://ftp.hr.debian.org/debian/pool/mai...07_all.deb
sudo dpkg -i bootcd_3.07_all.deb
sada sigurno imamo ispravnu instalaciju za bootcd.

Drugo: u terminal kucajte: sudo ln -s /boot/vmlinuz- 'uname -r' /vmlinuz
sudo ln -s /boot/initrd.img- 'uname -r' /initrd.img

Treće: u terminal kucajte: gksudo gedit /etc/bootcd/bootcdwrite.conf
Objasnili smo ''gedit'' pa je jasno da pred sobom imamo sadržaj otvorenog fajla.
Pronađite deo teksta u fajlu gde stoji:
#typ is CD or DVD
TYP=CD
Pošto je naš Live koji narezujemo veličine 4,2GB ako ste radili samo što i ja, pa znači da ćemo narezivati materijal na dvd .
A to onda znaći da u ovoj skriptici ovo TYP=CD zamenite u: TYP=DVD
sada pronađite mesto u tekstu gde stoji:

#where the image resists after build
VAR=/var/spool/bootcd

Promenite da dobije sledeći izgled:
#where the image resists after build
VAR=/home
napomena: ako ste instalirali pakete programa mimo ovih koje sam preporučio, ako ste usnimili muziku, filmove, igrice ili bilo kakva dokumenta u svom /home itd, onda ove instrukcije ne važe.

Sada Ctrl+S ili ono klasično Datoteka-spremi.

četvrto: sada treba iso.odraz našeg OS smestiti u /home gde smo mu odredili onim izmenama.
u terminal kucajte: sudo bootcdwrite
kada se završi proces koji će potrajati lepo odite u svoj home direktorijum i videćete dokument. Pogledajte njegove osobine putem DT miša i ''osobine'' i videćete da je veličine 4,2GB.

peto: ponovo otvorite k3b
od onih 6 mogućnosti odaberite: Burn DVD iso image
U vrhu gde stoji: Image to Burn (već objašnjeno) preko one fasciklice pronađite sadržaj /home a u njemu odraz koji želimo da narežemo. Odaberite ga kao što ste uradili prilikom snimanja kod objašnjenja za aptoncd.
na isti naćin dole ono ''Start'' i čekajte zvuk trube pobede.

Zaključak: Nisam proverio ovaj Live CD i ne znam da li će da funkcioniše. Sigurno ću čim budem stigao da ispitujem ''šuntavilo''. Znači da ovo ništa ne tvrdim.
Ali za sve do ovoga tvrdim da će funkcionisati ako ste pratili objašnjenja.
Eto dragi totalni početnici na Linux distribucijama mali doprinos od jednog početnika, na jedan ''prost'' pomoravski način.
Pozdrav

Poruka: #7

dootzky,
Исувише стручна објашњења су оправдана за људе из струке и људе који са одређеним циљем (мимо једноставног коришћења рачунара) посвећују време оперативним системима.
Оправдано, далеко је више корисника који желе да имају стабилан ОС на свом рачунару који им омогућава да угодно пишу, слушају музику, гледају двд садржаје, тв, ''лутају'' по интернету итд. И за ту огромну већину windows је већ прихваћено решење иако стално нешто скидају, јуре ''кључеве'' кодове, понавлјају скиданје временски ограничених дозвола итд.
Када сам сваком кориснику виндоуза ових недеља предложио да полако прелази на линуџ добио сам углавном одговор: то је исувише тешко и то је само за програмере. Ја им једноставно одговорим: програмери пишу подршку и усавршавају сам ОС а ми треба само да користимо њјихове творевине.
Ја сам десетак година користио виндоуз али искрено никада нисам употребио терминал, једноставно сам имао све спремљено на једно место и заглави се а ја за два сата инсталирам све и нема бриге.
И ево пример:
Да сам имао неко комплетно објшњење за тоталног почетника како да направим Ливе ЦД ја бих за ова два месеца бар тридесетак сати добио ''слободно'' колико сам пута вршио преинсталације.
кажу добри људи: ма у 99% случајева код линукса се све решава без реинсталације. То мени који не поседује довољно знања није никаква утеха. Али поседујем знања да користим програме и полако један по један све лакше користим. шта вреди што буквални превод нечега као разумем када ми није јасан процес који се одиграва између свих делова ОС, а док ми то није јасно, могу да се сликам ''сас тај мој буквални превод''.
И ако сам ја на овом форуму и другим местима увек добио објашњење као почетник, ваљда је ред да помогнем оним иза мене.

Poruka: #8

@pllinux
Svaka cast,prvenstveno na ulozenom trudu.Nekako si uspeo da objedinis gotovo sve sto bi pocetnika moglo interesovati u startu.

Medjutim, imam zamerku, koja se ne odnosi na sadrzaj vec na formu.
Postovati ovoliko objedinjeni uputstvo na jednoma mestu izgleda prilicno nepregledno, bez mogucnosti pretrage.

Zato bi iskoristio priliku da sve podsetim na http://www.ubuntu-rs.org/wiki, koji je svojom formom i pregledniji, i jednostavniji i uopste bolji za ovakve stvari.
A hvala bogu, svi su slobodni da se prikljuce i dopisu svoja proverena resenja problema.
Cak sta vise mislim da bi dobar deo (ono cega na wikiju vec nema) gornjeg uputstva mogao u ovom ili malo izmenjenom obliku vec mogao da se dopise.

Takodje bih jos jednom veoma pohvalio naseg druga @vlajkorala i njegov sajt
http://www.kubuntu.ubuntusrbija.org/ koji sluzi na ponos i diku ne samo nama Kubuntuovcima, vec GNU/Linuxu uopste.
Preporucio bih ga svim pocetnicima jer se veci deo tamo opisanog odnosi i na Ubuntu. (a Kubuntu Vodic je jedna od najboljih stvari tamo,veoma slicna ovome sto je @pllinux ovde ispisao)

Poruka: #9

@plinux
Moje poštovanje. U ime svih na forumu hvala ti na trudu i radu. Ovako iscrpno uputstvo će svakako koristiti svakom.

Imas piće.

Poruka: #10

Kako jedan korisnik ubuntija može lako da instalira preko 8000 programa:

Da ponovimo: u GNOME pozivate gedit kada hoćete da otvorite fajl u kome treba da ''škrabate'' a u KDE pozovete kwrite za istu namenu.

otvori slobodno terminal, pa u njega ukucaj: gksudo gedit /etc/apt/sources.list
I dobićeš ovakav tekst: (samo prikazan deo koji nam nam je bitan):

# deb-src http://rs.archive.ubuntu.com/ubuntu/ feisty-backports main restricted universe multiverse

deb http://mirror.switch.ch/ftp/mirror/ubuntu/ feisty-security main restricted
deb-src http://mirror.switch.ch/ftp/mirror/ubuntu/ feisty-security main restricted
deb http://mirror.switch.ch/ftp/mirror/ubuntu/ feisty-security universe
deb-src http://mirror.switch.ch/ftp/mirror/ubuntu/ feisty-security universe
deb http://mirror.switch.ch/ftp/mirror/ubuntu/ feisty-security multiverse
deb-src http://mirror.switch.ch/ftp/mirror/ubuntu/ feisty-security multiverse

ovo je kraj tog tekstualnog fajla. Fajl inače sadrži izvore (adrese) servera (mesta) sa kojih skidate softver koji želite da koristite na vašem računaru.
Prvi red na početku ima tarabu (#). Dok je ona tu ovaj tekst je samo komentar.
obrišete ovu tarabu na isti način kao što radite u bilo kom tekstu. Kursorom ispred tarabe pa po dirci ''Delete''. Udarite po tastaturi Ctrl+S i gotovo. Sada je i ova adresa uključena u izvor sa koga instalater programa automatski skida i instalira programe. Znači vi samo navedete koji program želite a sistem sam traži na svim ovim postavljenim serverima gde ga ima. ovo se odnosi na pakete .deb ajde upamtimo to već.
Hoćete da isključite neki od ovih izvora. jednostavno na početku reda stavite tarabu (#).
Hoćete da dodate neku adresu sa interneta na kojoj postoji .deb paket programa koji vas interesuje.
Pa samo na kraju ovog teksta ukucate tu adresu bez tarabe i skinete i instalirate program bez problema.
I ne zaboravite da je jako važno da kada otvorite Synaptic uvek iskoristite i funkciju onog dugmeta u gornjem uglu ''osveži''.

Poruka: #11

Evo za početnike još mislim korisna dva objašnjenja:

Grub prikaz sadržaja procesa butovanja-podizanja računara i OS:

Butovanje najgrublje rečeno, je proces od tri koraka.
BIOS startuje računar. I BIOS uopšte ne vodi brigu koji OS se nalazi na računaru i koji OS želimo da podignemo ako ih ima više na našem računaru.
Kada obavi svoj posao BIOS predaje kontrolu nad računarom GRUB-u (ili LILO-u). A GRUB nazivamo menadžerom butovanja.
GRUB kreće da traži i važno mu je da pronađe makar jedan OS. Kada pronađe OS on nam izbaci onaj meni pri butovanju računara. Ako ima više stavki, obično nam dozvoljava u desetak sekundi da odaberemo željenu opciju-željeni OS.
Kada odaberemo opciju dalji posao od GRUB-a preuzima kernel.
Ovo je najkraće objašnjenje.
Ali da pojasnimo još malo detaljnije:
BIOS se nalazi na specijalizovanom čipu. On ostvaruje sve veze na matičnoj ploči i hardvera koji je stalno povezan sa pločom. Kada odradi ova povezivanja BIOS traži menadžera butovanja.
GRUB: je deo programskog koda. Može se nalaziti na tvrdom hard disku, cd/dvd mediju, flopiju ili na nekom drugom računaru ako je naš računar umrežen.
Ako je ovaj programski kod na našem hard disku nazivamo ga: MBR (Master Boot Record). MBR je šifra GRUB-a, nalazi se na prvom sektoru drajva, veličine 446 bajtova. Tu je i tabela particija veličine 64 bajta.
GRUB obavi još jednu funkciju. Ukaže BIOS-u gde se nalazi kernel. Tada BIOS učita kernel u memoriju i ovaj se startuje.
Da uprostimo: medij koji na sebi sadrži jednu specijalnu heksadecimalnu vrednost je butabilno sposoban.
A redosled kojim BIOS pretražuje medije da vidi da li imaju butabilnu sposobnost je ono kada mi odemo u BIOS i pravimo redosled butovanja: stavimo prvo hard disk (ovo podrazumevano) ili cdrom (kada vršimo instalaciju OS na računar sa CDROM-a), flopi ili nešto treće.
I onog trenutka kada BIOS pronađe prvi uređaj butabilno sposoban, prestaje sa daljom pretragom.
zatim BIOS traži MBR i postavlja ga u memoriju. Posao preuzima GRUB. I GRUB radi dok se ne pokrene kernel.
Kada kernel preuzme posao on je prisutan neprekidno sve dok ne isključimo računar. Deo kernela po imenu ''init'' nazivamo ''ocem'' svih procesa jer on je taj koji omogućava učitavanje. Init pokreće sve ostale procese. U principu init se konfiguriše pomoću: /etc/inittab fajla. Pošto se uglavnom svi konfiguracijski fajlovi nalaze u direktorijumu: /etc, kažemo da je to direktorijum konfiguracijskih fajlova. Te je dobro napraviti backup za /etc.
Dalje kernel, aktivira: servis portova, serije skripti butovanja iz /etc/rc.d/boot.d fajla, uređaje, druge fajl sisteme, podešava časovnik sistema (boot.clock), pokreće /etc/init.d/boot.local koji poziva ''runlevel'', i na kraju pokreće X server sa menadžerom prikaza: KDE ili GNOM (ili nekki treći).

Poruka: #12

Ima pregršt upustava i objašnjenja koje i kada se zadaju komande za instalaciju softvera.
Mislim da ovo treba razlučiti i sve postaje lako:
Osnove za razumevanje instalacije softvera:

Jedan:
Programer softver piše koristeći neku azbuku-pismo. Oni to zovu: code (kod).
Računar programe razume samo na jednom jeziku, jednoj azbuci-jednom kodu. I to je: binarni kod. Računar može da izvršava samo softver dat mu u binarnom kodu. Procesor razume BINARNI KOD i onda radi sve bez problema.
Ali, programeri softver pišu nekim drugim kodom, a ne tim binarnim-mašinskim. E tu azbuku-kod koji koristi programer nazivamo: IZVORNI COD.
Znači izvorni kod se razlikuje od binarnog koda.
Te da se zna: izvorni cod = source code. Kada neko kaže ''source code'' misli na izvorni kod.

Dva:
Za Linux imamo programe koje dobijamo u binarnom kodu te iste direktno instaliramo na računar, bilo grafičkom aplikacijom bilo koristeći terminal.
Ali dobijamo i programe u izvornom (source) kodu (nerazumljiv proceru računara). Da bi mogli ovaj paket da instaliramo moramo ga prvo prevesti u binarni kod (razumljiv procesoru računara).

Tri:
Razlikovati ''ime fajla'' od ''ime paketa''.
Najednostavnije objašnjenje: Imamo paket: digikam2.3-4.0.deb
Oblik: digikam2.3-4.0.deb.nazivamo: ime fajla.
Oblik: digikam.nazivamo: ime paketa.
Zato obratite pažnju da li stoji:
apt-get install ime_paketa ili
apt-get install ime_fajla.
U principu kod instalacije upotrebljavamo ime fajla a kod ostalih manipulacija ime paketa.

Četiri:
Mnoge početnike buni upotreba sintakse: tar, gz, bz2, rpm, deb itd.
Uvek kada vidimo ''tar'' znajmo da se radi o arhiviranom paketu, kada vidimo ''gz ili bz2'' znajmo da je paket kompresovan radi uštede prostora na mediju skladištenja. Kada vidimo zajedno na primer ''tar.bz2'' onda se radi o arhivi uz to još i kompresovanoj.
Detaljnije objašnjenje o alatu ''tar'', ''gzip'' možda drugom prilikom.

Pet:
Distribucije Linuxa koriste različite oblike binarnih paketa. Ali najčešći su: .deb i .rpm.
Debian i Ubuntu koriste .deb a na primer SUSE koristi .rpm pakete.

Šest:
Kada hoćemo da instaliramo paket u izvornom (source) kodu treba prvo pogledati sadržaj te arhive.
Između ostalog tu se nalazi fajl: INSTALL ili README. U tom fajlu autor softvera ustavri daje objašnjenje kako se prevodi u izvršni-binarni kod.
Sedam:
Kada odlučimo da paket u izvornom kodu ''skinemo'' sa interneta ili drugog medija mi moramo odlučiti gde će mo smestiti taj materijal na našem računaru.
To će mo obićno smestiti u našem /home ili na desktopu, a može i u za te svrhe posebno napravljenom folderu koji nam stalno stoji na desktopu.
Ali suština je da dok radimo posle sa tim materijalom budemo u tom direktorijumu gde je i on smešten.
zato za početnike: najbolje smestite materijal u: /home/user_ime jer se podrazumevano uvek nalazimo u tom direktorijumu.
Znači smestili smo paket u izvornom kodu na desktopu.
Prvo što moramo uraditi to je da raspakujemo paket-arhivu. To radimo koristeći alat ''tar'' uz koju obavezno dodajemo neka slova koja se stručno nazivaju: ''svičevi''.
Znači: naprimer imamo oblik: tar -vz (tar je ime samog alata a ''vz'' su svičevi).
Najčešće upotrebljavamo svičeve:
-x, dajemo komandu da se paket alatom tar raspakuje.
-v, tražimo da ispisuje informacije koje su potrebne da se fajl obrađuje.
-z, ako pored tar. u imenu fajla stoji i .gz onda ovim svičem kažemo da dekompresuje fajl.
-j, ako pored tar. u imenu fajla stoji i .bz2 onda ovim svičem kažemo da dekompresuje fajl.
-f, za ime fajla.
prema tome comandom: tar -xvzf digikam2.3-4.0.tar.gz
mi ćemo samo raspakovati arhivu ali ona je još u izvornom kodu (nerazumljivo procesoru).

Osam:
Uz arhivu izvornog koda dolazi jedna skripta koja se zove: configure.
Pomoću ove skripte alat traži zavisnosti za softver koji instaliramo. Skripta pronalazi zavisnosti i pravi fajlove: makefile.

Devet:
Posle izvršenja skipte: configure prelazimo na prevođewe izvornog u izvršni-binarni kod.
Za ovo koristimo alat: make.

Deset:
Kada smo preveli alatom make izvorni u izvršni kod naš paket je spreman za instalaciju. Za ovo koristimo alate oblikovane u komandi: make install.

Jedanaest:
U principu poštujete kad god je moguće zahtev: Ceo postupak do koraka ''make install'' radite kao običan korisnik a poslednji korak: make install morate kao root. Sve napisano staje u 6 reda:
tar -xvzf ime_fajla ili tar -xvjf ime_fajla
./configure
make
su
make install
Dvanaest:
Da ponovimo, stalno voditi računa gde se nalazi paket sa kojim radimo. Radi sigurnosti pre prve komande dođimo u direktorijum gde se nalazi paket:
cd /putanja/do/paketa
Posle komande ''tar'' kojom smo raspakovali arhivu proverite da li se raspakovana arhiva nalazi u istom direktorijumu. Ako nije u istom direktorijumu onda ponovimo:
cd /putanja/raspakovana/arhiva
a onda nastaviti: ./configure pa da do kraja uspešnog.

Trinaest:
Binarne pakete koji nose ekstenziju .deb ili .rpm ne trebaju nam predhodni postupci. Njih odmah instaliramo na računar.
Za te svrhe postoje mnogi grafički ali i konzolni alati.
naprimer. alat ''rpm'' je konzolni alat za instalaciju rpm binarnog paketa.
alat ''dpkg'' je konzolni alat za instalaciju deb binarnog paketa.
APT je alat koji upotrebljavo terminalski preko seta komandi ''apt-get'' ili grafički preko naprimer Synaptic-a.
Za grafički rad alatom ''rpm'' na primer SUSE koristi YAST.

Četrnaest:
Paket se može skinuti sa određene internet adrese pojedinačnog izvora ali i sa određenih riznica-repo-a. U njima su po određenom principu postavljeni paketi softvera za datu distribuciju. Ti repo-i se razlikuju po organizaciji od distribucije do distribucije.
debian i Linux na njemu zasnovan (Ubuntu) je razvio svoju organizaciju repo-a i to ime smo već pomenuli: APT (Advanced Package Tool).
Te je i logična putanja: /etc/apt/sources.list

Petnaest:
Mislim da ste shvatili poentu članka. Razlikujmo:
1.Paket u izvornom-source i izvršnom-binarnom kodu.
2.Instalaciju pojedinačnog paketa u izvornom kodu i sa nekog repoa u binarnom kodu.
Ovo sam napisao iz ličnog iskustva. Dok nisam ovako shvatio stalno me je nešto bunilo pri radu sa arhivama pri instalaciji softvera na računaru.
Nadam se da nekome ovo koristi.

Poruka: #13

Vala svaka cast neumoran si, samo nastavi. Na kraju cu napraviti knjigu od tvojih uputstava

Poruka: #14

hoces da ti otvorim http://www.pllinux.ubuntusrbija.org za ovakve i sl. stvari

Poruka: #15

Ne znam kako da shvatim ovo pitanje.
Ja sam početnik totalni u Linuxu i ne usuđujem se da pišem na drugim mestima sem na ovakvim: Za totalne početnike.
Polako učim jedno po jedno i ovde napišem jer je prilagođeno nama početnicima.
I sledeća stvar će verovatno biti oko rezolucija. Eto pitam nešto a vi saopštite neke vertikalne i sihronizacijske učestalosti, pa me nateraste da uzmem knjigu u ruke. Eto do sada mi nikada nije palo na pamet da gledam tehničke karakteristike monitora. A već treći monitor arčim.
Ali što se ''mora'' nije teško.

Poruka: #16

jedna od ideja je da sve bude centralizovano, zato sam i predlozio. Tvoj tekst je dosta subjektivan tj. ima jedan cilj. Napravio si uputstvo o instalaciji koje je po tvojoj meri pa zato odustajes da ga objavis kao opste uputstvo. Zasto onda ne bi ga imao kao "pllinux instalacija Feisty-ja" kao npr. Falco - http://www.howtoforge.com/the_perfect_de...ubuntu7.04
Verujem da bi tvoje uputstvo, s obzirom na temejlnost, uz sredjivanje moglo da bude jedan dobar HowTo

P.S. moj savet je da bude na nasem wikiju, a kao drugi predlog pllinux.ubuntusrbija.org

Poruka: #17

Blok uređaji
Pošto je posebno važno što bolje razumeti ''sistem datoteka'', a i kao početnik zbunjivalo me ono: proc, lost+found, montiranje evo za moje drugare početnike neke moje beleške. Mogu nekome pomoći. ali nikome neće naškoditi. Neke stvari će se ovde ponoviti iz ranijih tekstova, ali namerno su stavljene radi celine koju ovde ''učimo''.

Oblasti administracije:

a) Formatiranje diska na niskom nivou. Danas su diskovi formatirani na niskom nivou još u fabrici proizvođača.
b) Podela diska na particije. Ako imamo jedan hard disk na računaru a želimo da instaliramo dva OS onda se mora obavezno podeliti na više particija. Takođe i sam OS Linux najčešće instaliramo na više particija.
c)Kreiranje sistema datoteka na particijama diska
d) Aktiviranje sistema datoteka montiranjem na odgovarajuće direktorijume. Ovaj postupak određujemo tokom instalacije OS kada određujemo tačku montiranja particiji.


hard disk poseduje fizičke osobine i geometriju diska.
Hard disk je sastavljen od kružnih ploča. Ploča je zapisiva sa obe strane a između ploča su čitači-pisači laserski. Ploče rotiraju oko zajedničke ose obično brzinama od 5400-7200 obr/min. čitači se kreću pravolinijski po prečniku ploče (kruga) te im je moguć pristup svakom delu površine ploče jer se ploča okreće, zar ne.
Površina ploče je podeljena na kružne staze. Jedna kružna ploča ima dve korisne površine, gornju i donju, i svaka je na istovetan način podeljena na staze (tracks). Svaka staza je podeljena dalje na sektore (sectors). Na jednom sektoru se može upisati podatak veličine 512 b.
512b je najmanja količina podataka koja se može upisati ili pročitati sa diska.
Svi čitači svih ploča se u istom trenutku nalaze na istim mestima svih ploča. I ta količina površina svih ploča koje zauzimaju svi čitači u jedinici vremena naziva se cilindar (cylinder).
Treba težiti da se datoteka uvek smesti u okviru jednog cilindra. Ako to nije slučaj govorimo o fragmentaciji a ona usporava rad hard diska.
Geometrija diska je određena brojem ploča, površina na tim pločama, glava za čitanje i pisanje, cilindara i sektora i čuva se u posebnoj memorijskoj lokaciji sa baterijskim napajanjem- CMOS RAM. OS čita ove podatke prilikom podizanja sistema ili inicijalizacije uređaja.
Disk komunicira sa memorijom preko svog kontrolera čime memoriju i procesor uopšte ne interesuju elektromehanički principi hard diska.
BIOS je taj koji nameće limite geometrije diskova. Tako je moguće specifikovati samo 1024 staza u CMOS RAM-u. Ovo se može prevazići tako što se pravi lažna slika geometrije ali to nije tema .
Danas se na PC desktop računarima uglavnom koriste dve drste diskova. IDE i SCSI diskovi.
IDE je ustvari ime za elektroniku koja je integrisana na samom uređaju. obično kapacitet ovih diskova ide do 160GB, brzina okretanja ploča 5400-7200 obr/min. Kontroleri za ove diskove su ugrađeni na matičnoj ploči. Pošto kontroler sa računarom komunicira većom brzinom nego što glava vrši zapis ovo se rešava tkz bafer-om (memorija za privremeno čuvanje) u koji se podaci smeštaju tako da mi vidimo proces bez zastoja.
IDE kontrolor ima dva kanala: primarni (primary) i sekundarni (secondary).
Svaki kanal ima dve grane: glavnu (master) i pomoćnu (slave).
Osnovno je da se na kanalu na jednoj grani postavi brzi uređaj (hard disk) a na drugoj grani spori uređaj (cdrom). Ne valja na obe grane jednog kanala stviti dva brza uređaja.
SCSI kontroler ima komplikovaniju elektroniku. On nije integrisan na matičnu ploču. Brži su mnogo a na jedan kontroler moguće je vezati od 7 do 15 uređaja. uređaji na SCSI kontroleru nemaju odnos: master-slave već funkcionišu po principu prioriteta. Tako je uređaj sa ID=0 uređaj sa najvišim prioritetom i dodelićemo ga hardu sa koga se podiže sistem. ID=7 je rezervisan za kontroler. Inače uređaj sa ID=15 je najnižeg prioriteta. Ovo se podešava preklopnicima na uređaju.

Svaki disk u sistemu predstavljen je odvojenom datotekom-čvorom (node) u direktorijumu /dev.
Node omogućava pristup celom disku kao i specijalnim delovima diska MBR (Master Boot Record).
Node za diskove kako to obeležava Linux:
/dev/hda.IDE Primary Master
/dev/hdb IDE Primary Slave
/dev/hdc IDE Secondary Master
/dev/hdd IDE Secondary Slave
/dev/sda prvi SCSI disk
/dev/sdb drugi SCSI disk itd.
MBR (Master Boot Record)
MBR je prvi sektor prve staze na prvoj površini diska. Ovom sektoru BIOS pristupa pri svakom podizanju sistema. MBR sadrži mali program koji očitava particionu tabelu, proverava koja je particija aktivna i očitava prvi sektor aktivne particije (boot sector). U boot sectoru postoji mali program čijim aktiviranjem započinje boot-strap, odnosno punjenje RAM memorije operativnim sistemom.
Postoje razlike u broju particija kada se govori o UNIX-olikim OS. Tako BSD UNIX zahteva jednu particiju (koristi termin slice).

Da bi smo videli particionu tabelu na našem računaru koristimo komandu:

# fdisk -l

pukovnik-desktop:/home/juhor100# fdisk -l

Disk /dev/sda: 122.9 GB, 122941242880 bytes
255 heads, 63 sectors/track, 14946 cylinders
Units = cylinders of 16065 * 512 = 8225280 bytes

Device Boot Start End Blocks Id System
/dev/sda1 * 1 2188 17575078+ 83 Linux
/dev/sda2 2189 2212 192780 83 Linux
/dev/sda3 2213 14946 102285855 83 Linux

Disk /dev/sdb: 160.0 GB, 160040803840 bytes
255 heads, 63 sectors/track, 19457 cylinders
Units = cylinders of 16065 * 512 = 8225280 bytes

Device Boot Start End Blocks Id System
/dev/sdb1 * 1 10199 81923436 7 HPFS/NTFS
/dev/sdb2 10200 12631 19535040 83 Linux
/dev/sdb3 12632 12874 1951897+ 82 Linux swap / Solaris
/dev/sdb4 12875 19457 52877947+ 83 Linux

Disk /dev/sdc: 80.0 GB, 80025280000 bytes
255 heads, 63 sectors/track, 9729 cylinders
Units = cylinders of 16065 * 512 = 8225280 bytes

Device Boot Start End Blocks Id System
/dev/sdc1 1 9729 78148161 83 Linux
pošto smo upotrebili samo cvič -l bez specijalne dev datoteke uređaja, alat fdisk nam je prikazao podatke iz datoteke: /proc/partitions.

Ne moramo gledati sve particije, možemo i samo određenu:
# fdisk -l /dev/sdb1
pukovnik-desktop:/home/juhor100# fdisk -l /dev/sdb1
Disk /dev/sdb1: 83.8 GB, 83889598464 bytes
255 heads, 63 sectors/track, 10198 cylinders
Units = cylinders of 16065 * 512 = 8225280 bytes

This doesn't look like a partition table
Probably you selected the wrong device.

Device Boot Start End Blocks Id System
/dev/sdb1p1 ? 13578 119522 850995205 72 Unknown
Partition 1 does not end on cylinder boundary.
/dev/sdb1p2 ? 45382 79243 271987362 74 Unknown
Partition 2 does not end on cylinder boundary.
/dev/sdb1p3 ? 10499 10499 0 65 Novell Netware 386
Partition 3 does not end on cylinder boundary.
/dev/sdb1p4 167628 167631 25817+ 0 Empty
Partition 4 does not end on cylinder boundary.
Partition table entries are not in disk order
# fdisk -l /dev/sdb2

pukovnik-desktop:/home/juhor100# fdisk -l /dev/sdb2

Disk /dev/sdb2: 20.0 GB, 20003880960 bytes
255 heads, 63 sectors/track, 2432 cylinders
Units = cylinders of 16065 * 512 = 8225280 bytes

Disk /dev/sdb2 doesn't contain a valid partition table

# fdisk -s /dev/sda1 će nam prikazati samo veličinu particije:
pukovnik-desktop:/home/juhor100# fdisk -s /dev/sda1
17575078

Particije:


Rekli smo da svaki hard disk na prvom sektoru ima upisan MBR. I bez obzira na koliko particija podelili hard disk na njemu se nalazi samo jedan MBR.
Ali smo naznačili i da svaka particija sadrži svoj Boot Sector.
Pošto u MBR u particionoj tabeli postoji mesto samo za četiri particije (četiri Boot Sectora) onda je na jednom hard disku moguće napraviti 4 primarne particije. Pošto je ovo nedovoljno, posebno kada na hardu instaliramo viće OS onda koristimo mogućnost formiranja tkz extended particije. Nju formiramo umesto jedne primarne te tada na hard disku imamo 3 primarne particije i jednu extended particiju. I ova extended ima svoj Boot Sector. Tako MBR čita četiri Boot Sectora.
Međutim, u okviru ove jedne extended particije možemo napraviti više logičkih particija. na jednom hardu možemo napraviti samo jednu extended particiju. Boot Sector extended particije sadrži podatke o Boot Sectorima logičkih particija. Tako kažemo da Boot Sector extended particije takođe sadrži malu particionu tabelu.
Obeležavanje tipova particija je standardizovano. Mora tako jer particione tabele u MBR-u i Boot Sectoru extended particije sadrže jedan bajt koji identifikuje tu particiju. Tako dobijemo ustvari podatak o kom OS na particiji se radi i čemu je namenjena particija.
0.prazna particija, neiskorišćeni prostor,
5.Extended particija,
80.Old MINIX,
81.Linux/Minix,
82.Linux swap,
83.Linux native
85.Linux extended,
fd.Linux raid auto,
a5.FreeBSD,
a6.OpenBSD,
a9.NetBSD,
1.DOS 12bit FAT,
4.DOS 16bit FAT (za datoteke manje od 32MB),
6.DOS 16bit FAT (za datoteke veće od 32MB),
7.HPFS/NTFS
64.Novell,
a.OS/2 boot manager.
Sada bar znamo šta znači ona kolona sa brojevima u izveštaju posle komande #fdisk -l /dev/sda

Podelu diska na particije možemo odraditi na više načina. U toku instalacije OS, ili nekim od mnogih alata za te namene.
program koji se isporučuje sa Linux distribucijom je: fdisk. isporučuju se i cfdisk i sfdisk.
Kada pravimo particiju poželjno je da joj dodelimo paran broj sektora jer Linus sistemi datoteka koriste blokove veličine 1KB (dva sektora). Ako ovo poštujemo izbegavamo da ostavljamo neiskorišćene delove na hardu.


pukovnik-desktop:/home/juhor100# cat /proc/partitions
major minor #blocks name

8 0 120059807 sda
8 1 17575078 sda1
8 2 192780 sda2
8 3 102285855 sda3
8 16 156289847 sdb
8 17 81923436 sdb1
8 18 19535040 sdb2
8 19 1951897 sdb3
8 20 52877947 sdb4
8 32 78149687 sdc
8 33 78148161 sdc1

Poruka: #18

Sistem datoteka:

Gro programa na našem sistemu radi sa sistemima datoteka. Mali broj kao što su naprimer- fdisk, ili program za kreiranje sistema datoteka -mkfs, rade sa particijama.
Programi neće raditi dok nema kreiranog sistema datoteka. Kada nešto snimamo na disk, ne snimaju se podaci direktno na particiju već strogo u sisteme datoteka.
Imati u vidu da su programi koji rade sa particijama jako destruktivni. Jer brisanjem jedne particije brišemo sve datoteke na istoj.
Znači: da bi smo koristili particije za skladištenje podataka moramo na njima kreirati sistem datoteka. Sistem datoteka je ustvari skup metoda i postupaka koje OS koristi za čuvanje datoteka.
Sistem datoteka čine:
zaglavlje: tu se nalazi najmanje podataka ali neophodnim za funkcionisanje,
meta-data area: struktura za organizaciju podataka na medijumu,
sami podaci: datoteke i direktorijumi.
Linux sve sisteme datoteka posmatra na isti način, bez obzira na njihov tip, mestu nalaženja (lokalni disk ili na mreži). Linux svaki sistem datoteka posmatra kao nezavisnu hijerarhijsku strukturu objekata (direktorijuma i datoteka) na čijem se vrhu nalazi root direktorijum (/).
Objektima se pristupa pomoću relativne ili apsolutne putanje i imena objekta.
U objekte spadaju: regularne datoteke
direktorijumi (uključujući poddirektorijume i specijalkne datoteke)
hard linkovi (alternativna imena datoteka)
simbolički link (prečice)
blok i karakter specijalne datoteke (opisuju uređaje, odnosno drajvere u kernelu.
imenovani pipeline.

Za označavanje imena datoteka smeju se koristiti:
Sva velika slova (A-Z), sva mala slova (a-z), cifre (0-9), crta (-), underscore (_) i tačka (.).
Pošto mnoge komande započinju sa (-) ili (--) ovo ne treba koristiti kao početni znak u imenu datoteke.
Kada ime objekta počinje tačkom (.) on se smatra skrivenim i možemo ga videti samo ako pored (ls) komande koristimo i skvič (-a). datoteke koje služe za inicijalizaciju i podešavanje radnog okruženja najčešće su skrivene (.bash_profile, .bash_history).
Zabranjeni karakteri u imenima datoteka su: ! '' '' ` ; : / $ < > ( ) { } “ \ ~
Dozvoljenu dužinu imena datoteka (objekata) možemo videti pomoću komande.

juhor100@pukovnik-desktop:~$ getconf NAME_MAX /
255

Razne varijante UNIX-olikih sistema podržavaju različite domaće (native) i strane (foreign) sisteme datoteka. Najpoznatiji domaći (native) sistemi datoteka u Linuxu su:
minix – najstariji i verovatno najpouzdaniji unix sistem datoteka. max veličina sistema je 64 MB, a imena datoteka mogu sadržati do 30 karaktera.
xia- modifikovani minix. Ukida limit veličine datoteke i broj karaktera u imenu. retko se koristi.
ext2 – nekoliko godina je predstavljao podrazumevani sistem datoteka za Linux sisteme.
ext3- može se posmatrati kao: ext2+journaling. Potpunoi je kompatibilan sa ext2. za ext3 sistem datoteka potrebna je podrška na nivou kernela. Ext3 podržava tri režima vođenja dnevnika: journal, ordered i writeback.
reiserFS- journaling sistem datoteka. U odnosu na ext3 ima veće premašenje, brži je pri radu sa malim datotekama, ali relativno nestabilan pri radu sa velikim datotekama.

Strani sistemi datoteka sa kojima Linux može da radi kao sa domaćim:
msdos, omogućava razmenu datoteka sa DOS i OS/2 FAT sistemom datoteka,
umsdos- proširenje msdos pod linuxom.
vfat- proširenje FAT sistema datoteka poznatim kao FAT32,
iso9660- standard za CD-ROM sisteme datoteka.
hpfs- OS/2 Digh Performance File System
ntfs- windows NT sistem datoteka.
nfs- UNIX mrežni sistem datoteka koji omogućava delenje lokalnog sistema datoteka između većeg broja mrežnih računara i brz pristup udačljenim datotekama,
smbfs- mrežni sistem datoteka koji omogućava deqenje lokalnog sistema datoteka sa umreženim računarima koji rade pod Windows OS.
Native sistemi datoteka ext2, ext3 nisu vidljivi iz Windows OS.

Kreiranje sistema datoteka

Sistem datoteka se kreira programom: mkfs

Sintaksa: # mkfs [-t fstype] [-c | -l bblist] device

gde je:
device: specijalna datoteka koja predstavlja particiju na kojoj se kreira sistem datoteka
-t fstype: opcija kojom se označava tip sistema datoteka (ext2, ext3 itd)
-c: zastavica kojom se programu mkfs nalaže da pre kreiranja sistema datoteka ispita površinu medijuma gde se kreira taj sistem.
-l bblist: opcija kojom se specificira datoteka sa listom neispravnih blokova. Ne treba zajedno koristiti opcije: -c i -l.

Primeri korišćenja programa mkfs za kreiranje sistema datoteka:

a) pravljenje sistema ext3 na disketi 1,44MB:
Prvo ćemo disketu formatirati programom: fdformat: # fdformat -v /dev/fd0H1440
-v je opcija kojom zadajemo da program fdformat ne vrši proveru ispravnosti medijuma.

sada vršimo instaliranje sistema datoteka na formatiranoj disketi:

# mkfs -t ext3 -c /dev/FD0h1440

b) pravljenje sistema datoteka tipa ext2 na hard disku:

Formatiranje diska nije potrebno već se samo vrši kriranje sistema datoteka:

#badblocks /dev/sda2 > /tmp/bad-block-list1
ovom komandom smo prvo sačinili listu eventualno neispravnih blokova na particiji hard diska.
Ovde se radi naprimer o prvom scsi hard disku, druga particija na njemu. Lista se kasnije može proveriti prilikom provere integriteta sistema datoteka (fsck).
sada ide komanda kojom kreiramo sistem datoteka:

# mkfs -t ext2 -l /tmp/bad-block-list1 /dev/sda2

Sve ovo se može lagodnije (nemojmo se lagati) uraditi pomoću grafičkog alata.

Poruka: #19

Parametri sistema datoteka:

Većinu parametara koje mkfs predloži treba prihvatiti.
To se ne odnosi samo na: gustinu indeksnih čvorova (broj i-nodova po jedinici prostora) i broj cilindara u grupi (za ufs sisteme datoteka).

Datoteka koristi jedan indeksni čvor.
Indeksni čvor: (i-node) je 128 bajtova prostora na disku koji sadrži podatke koji potpuno opisijuju datoteku ili direktorijum.
Broj indeksnih čvorova se ne menja dinamički. Možemo da kreiramo onoliko datoteka koliko ima indeksnih čvorova. Ako je na sistemu datoteka ostalo 5 i-node slobodnih možemo da formiramo samo pet novih datoteka bez obzira na slobodan prostor diska između tih datoteka.
Primer: ako nam je prosečna veličina datoteka u sistemu 1Mb ili više, standardna gustina i-node će nam biti velika jer ona predviđa indeksni čvor na svakih 4KB, odnosno najidealnije bi bilo da su datoteke u sistemu velićine do 4KB i tada bi svaki čvor bio iskorišćen da na njega vežemo novo kreiranu datoteku.
Primer: ako je prosečna veličina datoteka u sistemu 1Kb ili manje, standardna gustina i-node će biti mala jer ona predviđa indeksni čvor na svakih 4KB. Zbog velikog broja datoteka nedostajaće indeksnih čvorova. Jer taj broj je statičan, sistem ne može otvarati nove i-node.
Ovo nalaže da pri kreiranju sistema datoteka odredimo peosečnu veličinu datoteka a onda na osnovu toga i gustinu indeksnih čvorova.

Broj cilindara u grupi:
ufs: sistem datoteka grupiše datoteke u grupe cilindara radi bržeg pristupa.
Grupu cilindara čine 1-32 cilindra (podrazumevana vrednost je 16). Kako se povećava broj cilindara tako se brzina sistema smanjuje. Ako grupu cilindara čini 1 cilindar onda je brzina maksimalna ali će premašenje sistema biti najveće.
Svaka grupa cilindara sadrži jednu meta-data grupu u kojoj je i kopija superbloka.

veličina bloka za čitanje i pisanje kreće se u opsegu 1-8KB. Podrazumevano za Linux sistem datoteka je 1KB. Veća vrednost uvećava performanse ali i neiskorišćenost prostora.
Parametri sistema datoteka podešavaju se pomoću argumenata programa kojim se kreira sistem datoteka.

Montiranje sistema datoteka:

Sistem datoteka pre korišćenja mora se aktivirati- montirati.
Kod DOS/Windows sistem datoteka se aktivira podizanjem sistema. Na Linuxu to ne mora da bude slučaj. Sistem datoteka se montira aktiviranjem mount-point direktorijuma.
U Linuxu montiranje sistema datoteka možemo uraditi ručno, možemo zadati da se podizanje vrši automatski pri podizanju sistema a i možemo isklkjučiti podizanje sistema datoteka dok radimo na samom sistemu. Znači možemo montirati i demontirati kada i kako želimo.

juhor100@pukovnik-desktop:~$ cat /etc/fstab
# /etc/fstab: static file system information.
#
# <file system> <mount point> <type> <options> <dump> <pass>
proc /proc proc defaults 0 0
/dev/sda1 / ext3 defaults,errors=remount-ro 0 1
/dev/sda2 /boot ext3 defaults 0 2
/dev/sda3 /home ext3 defaults 0 2
/dev/sdb3 none swap sw 0 0
/dev/sdb4 /mnt/sdb4 ext3 defaults 0 2
/dev/sdc1 /mnt/sdc1 ext3 defaults 0 2
/dev/sdb1 /mnt/sdb1 ntfs defaults,nls=utf8,umask=007,gid=46 0 0
/dev/scd0 /media/cdrom0 udf,iso9660 user,noauto 0 0
/dev/fd0 /media/floppy0 auto rw,user,noauto 0 0

U ovoj datoteci /etc/fstab opisani su sistemi datoteka koji se automatski montiraju pri podizanju sistema.
Svaki sistem datoteka opisan je jednim redom u prikazanoj datoteci /etc/fstab
Svaki red ima šest polja, odvojena razmaknicom ili tab karakterima

prvo polje: file system: opisuje sistem datoteka koji treba montirati-aktivirati. U ovom primeru imamo samo lokalne sisteme datoteka koji su montirani. predstavljeni su sa /dev/sda1, /dev/sda2, /dev/sda3, . i ovo su particije hard diskova. /dev/sdc0 je sistem datoteka CD-ROM-a a /dev/fd0 je sistem datoteka flopija na računaru. Ime za ove sisteme datoteka ćemo pronaći u direktorijumu /dev. I OS u /dev daje sisteme datoteka za sve podržane uređaje bez obzira da li na računaru imamo instaliran taj uređaj ili ne. Kada instaliramo novi uređaj samo u /dev treba da vidimo kako se zove sistem datoteka za isti.
Proc, je ime sitema datoteka gde su smeštene naprimer tabele partionisanja i uopšte podrazumevana podešavanja za fajl sistem.

drugo polje: mount point: je podatak kako se imenuje tačka montiranja za taj sistem datoteka.
vidimo da je za sistem /dev/sda1 tačka montiranja (/). Nju smo zadali prilikom instalacije OS kada smo vršili particioniranje harda (podelu na particije). Između ostalog traženo je da odredimo i tačku montiranja. To isto važi i za particije /devsda2 i /dev/sda3, na primer.

treće polje: type: sadrži podatak o tipu sistema datoteka. podatak ext3 je jasan. radi so o tipu linux OS. za swap unosimo jednostavno. swap.
Kod CD-ROM-a je tip iso9660 a kod flopija je ''auto'' što znači da će se detekcija automatski izvršiti kada stavimo disketu u flopi uređaj. Jer ovde se može ubaciti disketa sa raznim tipovima sistema datoteka.

četvrto polje: options: navedene su opcije sa kojima će se sistem datoteka aktivirati.
opcija: noauto: zabraniće aktiviranje datog sistema datoteka prilikom podizanja OS.
opcija: user: dozvoljava svim korisnicima na računaru da aktiviraju taj sistem datoteka.
opcija: ro: dozvoljava aktiviranje sistema datoteka samo u režimu čitanja.
opcija: rw: dozvoljava aktiviranje sistema datoteka u režimu čitanja i pisanja.

peto polje: dump: određuje da li će sistem datoteka biti uključen i listu za back-up.
''1'' znači da će biti uključen
''0'' znači da neće.

šesto polje: pass: daje opciju-kojim redom će program fsck pri podizanji sistema proveriti integritet sistema datoteka. za root sistem ta vrednost je ''1'' za ostale ''2''. Vrednost ''0'' kaže da vrednost tog sistema datoteka neće biti proverena.

Root (/) sistem datoteka je prvi aktivni sistem koji se aktivira pri podizanju OS na računaru. nastao je prilikom instalacije OS. U toku rada ne može se demontirati. Ali i OS se me može podići ako root (/) nije aktiviran.
Da bi kernel znao gde se root sistem datoteka nalazi, čvor-nod root sistema treba specifirati u boot manageru (GRUB). A može i u izvornom kodu (source) kernela biti navedena putanja root sistema datoteka, pa da se kernel prevede (compile).
Root sistem datoteka se pri podizanju prvo aktivira u read-only modu rada kako bi fsck mogao da proveri integritet sistema datoteka a onda se ponovo aktivira u režimu čitanja i pisanja.
Svaka promena u (/) direktorijumu može imati teške posledice po sistem. Ako naprimer izbrišemo /bin sistem će ostati bez sijaset alata-komandi koje su nam neophodne za rad. Jer i kada pritisnemo tastere: Crtl+C time smo samo izbegli da u terminalu kucamo tekstualnu komandu. Ako nema /bin možemo do sutra da aktiviramo Ctrl+C, ništa se neće dešavati.
Ako obrišemo /etc nećemo više imati ni jedan konfiguracijski fajl na sistemu, a to je katastrofa.

user sistemi datoteka su određeni od strane administratora. user prvo dobija svoj /home direktorijum, ali ne mora ni to ako administrator tako ''naredi''. tako]e će se alatima useru omogućiti možda korišćenje nekih drugih sistema datoteka: cdrom, skener, štampač itd.

zašto ne koristiti dugme reboot i zašto je opasan nestanak EE:

U ovim slučajevima ako sistem u potpunosti ne isprazni write-behind keš deo informacija neće biti upisan na medijumu. Inače sistem prazni write-behind u periodu slabe aktivnosti hard diska.
Sistem datoteka je složena struktura podataka, koju čine podaci o datotekama i direktorijumima, strukture za organizaciju podataka na medijima (zaglavlje-superblok, meta-date area u vidu i-node tabele). Fizičko oštećenje diska može prouzrokovati trajno gubljenje podataka.
Izbegavanje gubljenja podataka usled oštećenja delova diska postiže se prijavljivanjem tih defekata programu: mkfs. To se radi u toku kreiranja sistema datoteka.
kasnije je potrebno programom. badblocks proveravati ispravnost površina diskova i defekte ažurirati u listu neispravnih blokova pomoću programa fsck.
logički defekti: to su defekti u zaglavlju sistema datoteka i i-node tabeli. ovi defekti najčešće nastaju kao posledica keširanja diskova. A to keširanje su informacije koje se čuvaju u write-behind kešu.

Posledice postupka upotrebe dugmeta reboot ili nestanka EE mogu biti lakše ili teže:
To zavisi od podataka koji se nalaze na oštećenoj površini harda a isti nisu ispražnjeni iz write-behind keša (isprazniti znači da se podatak iz write-behind keša upiše na ispravnom delu površine diska).
ako su u pitanju podaci iz zaglavlja: sistem datoteka gubi integritet a moguće je i da čitav sistem datoteka bude neupotrebljiv.
podaci i-node tabele: korisnik ne može da pristupi datoteci ili direktorijumu iako sami podaci postoje na disku.
Pouzdanost sistema datoteka postiže se upotrebom RAID-a, level 1 i izvorom neprekidnog napajanja, i normalno nikada upotrebljavati prekidač: reboot na kućištu računara.

Integritet sistema datoteka: proveramo ga upotrebom alata: fsck. Alat će otkloniti manje defekte u sistemu datoteka. Ali će nas upozoriti na defekte koje on ne može otkloniti.
Možda će otkloniti logičke defekte (upotrbili ste dugme reboot ili nestala je EE).
Ali fizička oštećenja hard diska zasigurno neće otkloniti. Odnosno mnogo je velika mogućnost da se trajno izgube podaci sa tog dela diska.
Ako imamo sistem datoteka sa logičkim greškama, onda treba samo čitati isti i odmah napraviti back-up (kopiju na ispravnoj površini na nekom drugom mestu). Ako pišemo po sistemu datoteka sa logičkim defektima onda menjamo meta-data podatke i time još više možemo usložiti defekte.
Alat fsck se automatski aktivira u toku podizanja OS. On tada detektuje pogreške u auto-mount sistemima datoteka i otklanja ih pre našeg korišćenja istih.
Naj sigurnija mera zaštite je da pre gašenja računara deaktiviramo sve sistema datoteka.
Napomena: integritet kod sistema datoteka tipa ext3 (znači native Linux) nećemo vršiti jer je to journaling.
Joornaling je sposobnost sistema da vrši vođenje dnevnika. Tako ext3 sistem vrši vođenje dnevnika tri režima: journal, ordered i weiteback koji utiču na pouzadnost.
Ali integritet ostalih sistema datoteka: vfat, ntfs možemo vršiti alatom fsck. Dok proveravamo takav sistem datoteka on ne sme biti aktivan.
Pošto koristimo sistem ext3 samo poštujmo mere predostrožnosti a OS će automatski odrađivati potrebno.

Loust+found direktorijum:

Kada kreiramo novi sistem datoteka (uređaj) mkfs automatski kreira direktorijum: lost+found.
Mkfs automatski kreira ovaj direktorijum a fsck automatski u taj direktorijum smešta pokazivače ka i-node strukturama koje nisu evidentirane ni u jednom drugom direktorijumu. Program fsck ne saznaje pravo ime oštećenih objekata ali im dodeljuje ime na osnovu broja indeksnog čvora (u obliku #inode-number). Na ovaj način ni jedan neaktivni ili oštećeni i-node se ne briše u samom direktorijumu kome pripada, već se skladišti u lost+found.
Lost+found direktorijum je poželjan za sve sisteme datoteka koji ne podržavaju dnevnike transakcija. Kod ovakvih sistema datoteka uvek proveriti njihov lost+found posle nekog nasilnog prekida rada OS.
ovo je samo pokušaj da malo bolje razumemo šta se dešava. I pošto naš Linux ovo skoro u potpunosti automatski radi, ne dirajmo ništa.
Ali kod fizičkog oštećenja diska alati našeg Linuxa su uglavnom nemoćni. te je dovoljno da nas naš Linux upozori da takva oštećenja postoje a mi onda spasimo podatke dok se mogu spsti.

Provera fizičke ispravnosti diskova:

Ako posumnjate u pojavu ovakvih delova na bilo kom sitemu datoteka onda koristite u tom slučaju alat fsck.
Naime, prvo proverimo fizičku ispravnost površine medija. To ćemo uraditi kada u terminal:

# badblocks /dev/particija_koju_proveravamo > bad-block-list

U zavisnosti od veličine particije alat će odrađivati svoj posao par minuta ili par desetina minuta.
Kada završi, komandom:

# fsck -t ext3 (ili neki drugi fajl sistem) -l bad-block-list /dev/particija_koju_smo_proverili

i operativni sistem neće dalje koristiti blokove na neispravnom delu površine.

Pored ovih alata koristimo i sledeće:

kada hoćemo da doznamo podatke o zauzetosti površine koristićemo alat: df

juhor100@pukovnik-desktop:~$ df
Filesystem 1K-blocks Used Available Use% Montiran na
/dev/sda1 17299004 2735548 13684704 17% /
tmpfs 518336 0 518336 0% /lib/init/rw
udev 10240 84 10156 1% /dev
tmpfs 518336 0 518336 0% /dev/shm
/dev/sda2 186671 23139 153893 14% /boot
/dev/sda3 100679636 2921760 92643584 4% /home

Ovde smo podatke dobili u procentima. Ako hoćemo da ih dobijemo u humanom obliku:

juhor100@pukovnik-desktop:~$ df -h
Filesystem Size Used Avail Use% Montiran na
/dev/sda1 17G 2,7G 14G 17% /
tmpfs 507M 0 507M 0% /lib/init/rw
udev 10M 84K 10M 1% /dev
tmpfs 507M 0 507M 0% /dev/shm
/dev/sda2 183M 23M 151M 14% /boot
/dev/sda3 97G 2,8G 89G 4% /home

ili pogledajmo: # df -h /home

Filesystem Size Used Avail Use% Montiran na
/dev/sda3 97G 2,8G 89G 4% /home

Poruka: #20

Čitajući postove jedan od početnika upita šta znači ono ''umask'' što treba da definiše u /etc/fstab ili bilo gde na drugom mestu.
Evo da mu odgovorim na moj početnički način.

UMASK

Kada napravimo novi fajl mi ne zadajemo vrednosti dozvola za čitanje, pisanje i izvršavanje. I koliko god fajlova napravimo svi će imati iste vrednosti.
Znači da je sistem podrazumevano podešen da dodeljuje ove vrednosti. I vrednost kojom sistem to čini nazivamo: UMASK.

Primer1
Napravimo datoteku: ''slon''.
$ touch slon
Pogledajmo komandom: ls -l dozvole te datoteke.
$ ls -l slon
Izveštaj: -rw-r--r-- 1 beogradskiput 0 2007-09-27 08:22 slon
napravite datoteku: ''cveće''
proverite dozvole i ako ne verujete uveriće te se da su iste kao u predhodnom slučaju.

Sada zadajte komandu: $ umask
izveštaj. 0022
(posle instalacije Ubuntija će biti ovakav izveštaj).
vidimo broj koji smo stavljali i prilikom editovanja fajla /etc/fstab.
Znači ovaj broj ustvari krije ''tajnu'' kakve dozvole će dobiti novokreirana datoteka.
Podsetimo se gradiva o dozvolama i vlasništvu nad fajlovima.
Ako vlasniku, grupi ili ostalima dajemo dozvolu da čitaju, pišu i izvršavaju fajl onda smo upisivali cifru ''7''
Ako vlasniku, grupi ili ostalima dajemo pravo da čitaju i pišu, upisivali smo cifru ''6''
Ako dajemo pravo da se samo čita onda govorimo o cifri ''4'', a samo izvršavanje je cifra ''1'', itd.
i to je išlo uz komandu. $ chmod 774 cveće (primer radi podsećanja).

Primer 2
~$ umask 0222
$ touch koren
$ ls -l koren
-r--r--r-- 1 beogradskiput 0 2007-09-27 08:35 koren

Primer3
$ umask 0000
~$ touch oblak

~$ ls -l oblak
-rw-rw-rw- 1 beogradskiput 0 2007-09-27 08:39 oblak

Ova tri primera pokazuju kako zadavanjem vrednosti ''umask'' pre editovanja novog fajla, dobijamo fajl sa drugačijim vrednostima dozvola.
Da prvo razjasnimo zašto nigde nema izvršavanja ''x''. Za novo kreirane datoteke nikada se ne dodeljuje dozvola izvršavanja.

Zbir dozvola za svakog korisnika (vlasnik, grupa, ostali) maksimalno iznosi ''7'' (4-čitanje, 2-pisanje, 1-izvršavanje).
Prva grupa je grupa dozvola za vlasnika fajla.
U primeru1 vlasnik ima pravo da čita i piše (rw). Pošto je novokreiran fajl nema ''x'' iako je brojem iz umask-a to dozvoljeno.
Pogledajmo drugu cifru u umask-u ''0022''. To je nula. kada od broja ''7-0'' dobijamo 7. Znači vrednost dozvola za vlasnika je ''7'' i umask tu vrednost ne umanjuje.
Primer2: druga cifra u umask-u je broj ''2''. taj broj kada oduzmemo od maksimalne vrednosti za vlasnika dobijamo: ''7-2'' broj ''5''. Pošto je novo kreirani fajl bez obzira što vrednost ''5'' znači: r+x, imamo samo ''r''-čitanje.
Na isti naćin treća i ćetvreta cifra u umask-u utiču na vrednost dozvola.
Znači: umaskom regulišemo samo dozvolu pisanja. sam naziv kaže to: ''u'',pa prva opcija u izveštaju na komandu: umask -S.

Zadajmo komandu: $ umask -S
izveštaj je: u=rwx,g=rx,o=rx
Ovo je način da umesto umask-a u obliku četvorocifrenog broja dobijete u obliku koji vidite. Prvo označava dozvole vlasnika, zatim grupe i na kraju ostalih.


Pošto je svaka cifra jedan bit onda se u žargonu kaše da pored tri bita: za pisanje, čitanje i izvršavanje, postoji i četvrti bit.
Taj bit se naziva ''setuid'' ili ''setgid''.
Pretpostavimo da želite da se neka aplikacija-program ponaša kao da ste se prijavili kao neki drugi korisnik. Da se ponaša tako, da kada se prijavite - program se izvršava kao da ste root. To drugim rečima znači da omogućavate da taj program izvršava bilo koji korisnik, iako program iz nekih razloga mora da čita datoteke koje su u isključivom vlasništvu root-a.
Pa to je slučaj sa vašim programom za slanje pošte. program koristi datoteke koje su isključivo vlasništvo root-a ali i kao user možete da šaljete i primate poštu.
Umesto da se ''mučim'' objašnjavajući evo primera pa prostudirajte.

dewsktop340b-desktop:~$ touch beograd

desktop340b-desktop:~$ chmod 777 beograd

desktop340b-desktop:~$ chmod 4750 beograd

desktop340b@baltiksrb-desktop:~$ ls -l beograd

-rwsr-x--- 1 desktop340b 0 2007-09-27 09:22 beograd

desktop340b@baltiksrb-desktop:~$ chmod 4777 beograd

desktop340b@baltiksrb-desktop:~$ ls -l beograd

-rwsrwxrwx 1 deskop340b 0 2007-09-27 09:22 beograd

desktop340b@baltiksrb-desktop:~$ chmod 6770 beograd

desktop340b@baltiksrb-desktop:~$ ls -l beograd

-rwsrws--- 1 desktop340b 0 2007-09-27 09:22 beograd

Ovde vidimo kako smo upotrebili ''setuid'' kod vlasnika i ''setgid'' kod grupe.
Ovaj bit sam pomenuo više zbog druge stvarčice. Naime, potrebno je da svremena na vreme prekontrolišete koje datoteke imate sa ovim oznakama u dozvolama. (setuid i setgid). Jer ta oznaka daje prava root-a običnom korisniku.
U ubuntiju sledećom komandom ćete izlistati sve datoteke sa tim oznakama na vašem OS:

# sudo find / -type f \( -perm -4000 -o -2000 \) -ls

Posle pregleda listinga mo\ete kod mnogih datoteka iybaciti “s" bitove. Ali kod programa mail ne možete, jer isti normalno treba da koristite kao user.
Zato preporučujem, ne budite lenji, već zadajte veoma sigurnu šifru za slanje i čitanje pošte i nemojte da vas mrzi da uvek pri pristupu sandučićima za poštu ukucavate tu šifru. I menjajte je bar na mesec dana.

Poruka: #21

''ЗАЛЕДИО СЕ'' ЕКРАН

Догоди се да дође до ткз ''залеђивања'' екрана када не можемо мишем или тастатуром да задамо и једну команду на коју систем одреагује. Једноставно, као почетници посежемо за прекидачем на кућишту да би смо поново подигли систем, односно ''одледили'' екран.
Зато стављам овде једно упутство које је мени до сада два пута помогло тако да више не постоји прекидач на кућишту рачунара.
Наиме, подразумевано при подизању система активирана је команда: sys.rq. Зато отворите фајл: /proc/sys/kernel и ако нема фајла sysrq,
задајте команду: # sudo echo “1" > /proc/sys/kernel/sysrq
Ако се догоди да систем ''замрзне'' и не помаже ништа друго, одрадите следећи поступак, јер тастери на тастатури нису замрзнути:
Значи притисните следеће тастере тастатуре:

-> Alt+SysRq-r :овим стављамо тастатуру у “raw mod". Сачекајте неколико секунди.
-> Alt+SysRq+s : овом командом вршимо сихронизацију диска. Сачекај десетак секунди.
-> Alt+SysRq-e : овом командом постављамо границе свих процеса. Сачекај десетак секунди.
-> Alt+SysRq+i : овим убијамо све процесе. Сачекај десетак секунди.
-> Alt+SysRq+u : овим реумонтујемо све фајл системе. Сачекај десетак секунди.
-> Alt+SysRq+b: овим вршимо ребот система. Гледајте како се систем поново подиже.
тастер SysRq се налази хгде и тастер: Print Screen.

Poruka: #22

КЕРНЕЛ
То је управљачки део ОС.И једини део који можемо назвати Линуксом, мада ми Линуксом називамо кернел са свим осталим апликацијама. Пошто је први Линукс кернел искомбинован са GNU алатима, називамо га и ГНУ/Линукс.
Kернел се стално допуњује, развија, јер једноставно стални прилив новог хардвера захтева да се дописују модули. Такође постоје и посебна издања кернела са најновијим кодом који служе програмерима да га тестирају. Да би се јасно знало о ком кернелу се ради, користи се устаљена процедура означавања дотичног кернела.
Да би видели који кернел користи наш систем, задаћемо команду:
$ uname -r
Добили смо извештај о кернелу: $ 2.6.22-14-generic
2: ово је главни број верзије (major version). Значи сада је у употреби кернел број 2.
6: ово је помоћни број верзије (minor version).
22: ово је број поднивоа (sublevel number). Значи текућа итерација (понављање, обнављање) кернела је 22.
14: ово је број екстраверзије. Наиме ово је број допуна и побољшања које су дали тимови дистрибуције Линукса. То су ревизије које нам израђује тим Убунтија.
На наш систем можемо да креирамо више кернела. Уoсталом постоје и за то докази у мениju на почетку подизања система, зар не?
Изворни код кернела садржан је у низу директоријума које све скупа називамо стаблом Линуксовог изворног кода.
Компајлирање (процес подизања) кернела је аутоматизовано и тиме управљају скрипте које интерпретира алат: ''make'' Зато се ове скипте и називају: ''makefiles''. Скрипте раде само ако пронађу делове кернела на тачно одређеном месту.
Поменимо неке фајлове изворног кода кернела:
Стабло изворног кода кернела садржи много директоријума и фајлова.
Такозвани специјални симболички линк: /usr/src/ садржи три поддиректоријума:
/usr/src/linux-headers-2.6.22-14,
/usr/src/linux-headers-2.6.22-14-generic,
/usr/src/rpm
Директоријум: /usr/src/linux-headers-2.6.22-14 садржи опет своје подиректоријуме. Значи стабло изворног кода кернела је веома сложено и обимно.
Свакако треба проучити: /usr/src/linux-headers-2.6.22-14/Documentation, јер се овде налази сва документација кернела.
Када је кернел подигнут, сви компајлирани фајлови ће бити у: /usr/src/linux-headers-2.6.22-14/arch
Пошто се кернел састоји из много модула потребни су специјални алати за управљање модулима.
Алатом учитавамо или уклањамо модул. када учитавамо модул морају се дати и параметри: меморијска адреса, захтев за прекидом (interapti), а ти параметри се разликују од модула до модула. То се може видети у фајлу самог модула.
Обавезно погледати: странице “man" за :
modules.conf
lsmod, алат за приказивање учитаних модула. Због дужине приказа треба команду проследити
кроз команду: less> # lsmod | less
insmod, овом командом учитавамо наведени модул у тренутно активни кернел. Када назив
модула наведемо без пуне путање претраживање ће се обавити у подразумеваној лока
цији: /lib/modules/*/.
У команди треба употребити опцију: “-f “ која безусловно учитава модул.
# insmod -f ime_modula
rmmod, командом уклањамо модул из тренутно активног кернела.
# rmmod ime_modula
modprobe, алат који у себи садржи могућности insmod и rmmod. Алат користи фајл са зависно
стима (dependency) које аутоматски прави depmod и аутоматски рукује учитабањем, а
са опцијом “-r" уклањањем модула. Код овог алата не постоји опција безусловног учита-
вања модула. Када нисмо сигурни који модул одговара нашој мрежној картици користимо
и опцију (-t).
# modprobe -t net
Користимо опцију “net": јер се ради о називу директоријума на путањи:
$ /lib/modules/2.6.22-14-generic/kernel/net
Иначе директоријум “net" садржи све управљачке програме за мрежу. Tако командом
# modprobe -t net, биће испробани сви модули док се онај прави не учита.
depmod, прави фајл са зависностима (dependency) за модуле кернела. Неки модул захтева да се пре њега учитају други модули или модул. И то је честа појава јер се тиме избегава непотребна (редунтантност) гломазност и понављање садржаја кернела. При подизању система почетни фајл садржи у себи и команду: “depmod -a", која се извршава сваки пут када подижемо систем. Тако увек наново направи фајл: $ /lib/modules/2.6.22-14-generic/modules.dep

Poruka: #23

Мораш да се ослободиш тражења сличности. сам изглед фајл система код ХР-а и Убунтија ти говори о сасвим различитим филозофијама. И заборави да проблем схваташ тражењем сличности.
прављење резерних копија читавог ОС Убунти који имаш инсталиран можеш направити помоћу упутства за прављење Live CD-a које имаш овде на форуму.
прављење копије софтвера (апликација- које ја увек посматрам као клијента) који имаш на свом рачунару уради помоћу апликације APTonCD коју инсталираш из Synaptica. такође упутство имаш овде, с тим да је ова најновија верзија још једноставнија за употребу.

Poruka: #24

Nije moguce formatirati tacno na 512 (zbog nacina na koji hard regulise prostor), stavi okvirno, tacnije kod mene je 520.

Uradi resize te particije i stavi koliko max dozvoljava, a da je priblizno 512.

Poruka: #25

Hm, palev je u pravu. U pocetnom uputstvu se zahteva da root bude na Primary partition, ali ako imas Win, to nije najbolje resenje.
Vrati se nazad pa izvrasi particionisanje iz pocetka, ali nemoj pokusavati da menjas status particije u Primary, negoostavi ponudjeno, i samo podesi fajlsistem (ext3), tacku montiranja (/) i velicinu (ovo vazi za root); swap nije problem, stavi kako 512mb i ne brini ako bude malo gore ili dole; /home particiju stavi koliko ti preostane prostora, podesavanje je isto: namesti samo fajlsistemna ext3, tacku montiranja (/home) i to je to.

Ash nazg durbatulûk, ash nazg gimbatul,
Ash nazg thrakatulûk agh burzum-ishi krimpatul.
Do not meddle in the affairs of sysadmins,
for they are easy to annoy and have the root password!